RIBARSKE PRIČE

Jesen je bila mršava. Rijetki udarci, praćeni pegulama svih vrsta. Nije lipo reć, ali sve stane u onu- U dobra postolara, najgore cipele! Teško se i sitit svih dežgracija koje su me zadesile. Već sam ih poprilično i zaboravio, ali neke od njih je stvarno nemoguće. Siloviti udarac zubaca u zoru, kontra napinje najlon i onda, trenutak kasnije, nevjerovatna lakoća. Vadim mlohavu panulu i gledam batrljak ownerice 8/0. Puče udica! To mi se dogodilo još najmanje dva puta ove jeseni. Nekažnjeno skidanje ješke neću ni spominjat. Pregrizene predveze ću spomenit, ali ih neću isticati. To je sa zubacima tako, nikad ne znaš što će se dogodit sve dok se ne nađe u brodu. A onda je udario gof. Ne kontam tu manje ribe, nego onog pravog. Sunce tek što je povirilo, a ja sam već bio u igri. Obišao sam gla

Stislo je sa svih strana. Tko bi gori, možda je još gori ili je otišao put doli, a tko bi doli, zasigurno je tu, može kliznut samo još niže. Čak i ako plutaš u po mora i vataš već nekako zraka ka cipal u portu, pogledaš li oko sebe, ne možeš bit sritan i zadovoljan. Prijatelji tonu, ne primaju plaće, prodaju barke, samo  i kupaca je malo... Koga pozvat na more? Kome je još do mora? Pretvorili su nas u pantagane koje trče okolo i skupljaju mrvice... svaka za sebe. A gospoda, gore visoko iznad napaćenog tla, donose neprestano nove akte i zakone, formiraju agencije za istraživanje ruda i gubljenja vremena i naslanjaju nam se još više na ramena, kacavajući nas sve dublje i dublje... Dok god pantagane ne izađu na svitlo dana i pokažu oštre zube, bit će tako. Ovi šta nas neprestano tope, neće